Ево су ми сетом засузиле очи,
спопале ме намах те самачке ноћи,
утваре које се извијате тамом,
нећу га никада звати својом раном…
чекајте, ал’ никад дочекат нећете,
он је све лепше од оног што срећете.
Идите, слова ми пустите, у меком,
да хрле и грле, миломазном реком.
И мост обрушите, да се каравани
Негде зауставе, ту од себе сами
И сетна се будим, и младеже кријем
просућу их у дан исконске емпатије..
