Домовина није само земља
по којој ходим,
она је трновити цвет плави,
она је јутарња роса на табану и трави.
Домовина је први удах тек рођених,
прва песма и корак први,
она је ритам срца, мирис душе
и чежња која ме мрви.
Пепео и камен под главом
свих уснулих предака ми ,
капи крви покапани по земљи,
за украдену стопу, да ти се врати.
Када одем, сањам поља,
процветали љиљан ивицом,
своје сунце на свом извору и прозору,
и кораке умивене, мојом улицом.
Желим поново цваст липе,
ветар који мирише,
јер само на мојој земљи
падају тихе кише, најтише,
лагано, кап по кап,
да ми кораке не избрише.