Како је горе, рођена?
Има ли горе вилајета и сојенице,
Да л` стршљенови понекад заклоне видик?
Да л` хљеб зна горе да отврдне
И мљеко да прокисне?
Мирише ли горе покошена трава,
Чују ли се косци што пјесмом испраћају откосе?
Како је, рођена моја?
Знам, рекла би да добро је
И да се претрпјети мора, да не буде горе.
Ко да те гледам,
Шириш руке своје свијету на оздрављење,
Осмјехујеш се чистотом теби знаној,
И ведрина ти стоји ко најљепши ђердани
Око дјевојачког врата.
Знаш мајко, не помињем те више често.
Не, нисам те заборавила!
Ти си моја зачаурена куглица бола,
Која даноноћно пулсира.
Него, отац се спрема теби.
Каже – ред је ред, и онда ћутимо.
Ја осећам дубоки вир и свуда
Само неред и само сузе.
Шта велиш, Анђеле?
Да ми је знати да ти је тамо добро,
Да су се очи опростиле од бола
И вјеђе одмориле од бриге,
Па да ми буде лакше.
Ал` да ми је само мало још живе косе твоје,
И руку твојих, па да зароним у њих,
Да се бар мало,
У овом лудом свијету, смирим.
