На унутрашњој страни капка мојих очију
трепери твој лик сакривен осмехом
неког прадавног постојања.
Тебе сам део. Мене си део.
Од када јездиш небеским равницама,
сањам нервозније и болније,
али верујем снажније.
Чувам те. Чуваш ме.
Љубав детиња даје ми снагу
да кажем наглас све наше патње.
То је прочишћење.
Даљи него икада, а ближи, ближи несагледиво.
Док осећам твоје присуство у наборима мисли,
плачем и давим се од терета твог недостајања.
Верујеш ми. Верујем ти.
На унутрашњој страни мојих очних капака
чувам твоју белу руку и последњи додир душе.
Заувек.
