О, само ми немојте птице заробити,
Ни сунце оковати, ни душу оглобити.
Пустите да слободна ходам светом,
Оним узлетом, што је младост тка,
Што се у животу једном даје,
Што сања далеке светове и океане,
Валовите таласе узбурканих мора,
И кораке, што траже судбинску стазу живота.
И немојте ми лепоте планинске
Од очију скрити,
Оне, што их сања гора зелена,
Што их разбуђује зора румена.
Ни цветове жуте јагорчевине,
Ирисе плаве, што ничу испод снегова,
Рог дивокозе што извирује
Иза планинских врхова,
Док се буди из најљепших снова.
Ни орлове моћних и великих крила,
Што журе преко небеских висина.
Немојте ставити у изолацију
Небеске звезде, ни сунце,
Ни месец кад срму расипа.
Немојте растргнути љубави ланце,
Која свим невољама одолева.
Јер, како ћу Христа у срцу чувати,
Молитву небу говорити,
Пламен свеће палити,
И којим ћу даље стазама ходати.
