За тебе ме веже,
кроз поветарац, мирис кестенова,
Препечених, топлих,
у нејакој куполи од папира.
Вежу ме боје:
Нежне, са бакиног малог ћилима,
И као вино црвена, боја старог креденца.
За тебе ме веже
дуг и снажан ститак руке.
Данас, моја рука неснађено стари сама,
А твоји дланови,
далеки, мучно, неуморно раде.
За тебе ме вежу сећања,
снови и позната места,
И јуче и данас,
то што смо прошли сунце, кишу и ветар.
Сутра нам можда донесе загрљај
потребни, из далека.
Упорно остајем, чекам
Та два дечака – сад два човека...
