БРАТСКА ПЕСМА

За тебе ме веже, 

кроз поветарац, мирис кестенова,

Препечених, топлих, 

у нејакој куполи од папира.

Вежу ме боје:

Нежне, са бакиног малог ћилима,

И као вино црвена, боја старог креденца.

За тебе ме веже 

дуг и снажан ститак руке.

Данас, моја рука неснађено стари сама,

А твоји дланови, 

далеки, мучно, неуморно раде.

За тебе ме вежу сећања, 

снови и позната места,

И јуче и данас, 

то што смо прошли сунце, кишу и ветар.

Сутра нам можда донесе загрљај 

потребни, из далека.

Упорно остајем, чекам

Та два дечака – сад два човека...