Пријатељу,
умиремо лагано,
ја и ти.
Лице добија чудне гримасе,
очи би хтеле да сузе,
а све остаје на хтети.
Време оставља своје
трагове.
Путеви су испреплетени,
лажна светлост води нас,
провалија нас чека.
Тако бих плакао, вриштао,
скакао.
Камен.
Тврд је, окрутан,
нема нежности и осећања.
Да ли је стварно такав?
Кад наиђе слушатељ
и камен ће продисати,
проговориће и доста тога ће рећи.
Окренуће се топлини,
скинуће маску,
радоваће се сунцу.
