Време својим незаустављивим током
као разбој тка потку.
Животу даје своју пређу дужином нити.
Лепрша данима да измичу.
Истреса свој прах по нама као лептир крилима.
Сваком сменом дана и ноћи, временом опомиње.
Подмукло се шуња, ни реч да спомене.
Само трагове његових ногу
сменом годишњих доба угледамо.
Ко нежним длетом борама ствара нов лик.
Пожутела слика губи сјај.
Пут ка вечности путоказом отвара.
Ко у лету облака белих, сивих,
црних по небу плове привид лађе.
Које плове у неке далеке луке.
Кроз сунчани осмех, за време граница-нема.
Ни када потамне звезде.
И ветар кад пева све бурније песме.
И када расте Сунце изнад румених грања,
временски сат марљиво откуцава.
Док теку бистри извори и хуче планинске реке,
ћути време.
И све нас носи ка свом извору.
У спиралу белим путем вечности.
