Абориџини верују да оно што се догоди у сновима упућује на то како треба живети.
Одатле и њихово питање уместо поздрава „Какав је квалитет твојих снова?”
Dreaming – животна филозофија Абориџина.
Ја сам птица. Сањам да излећем из кавеза и летим ка слободи. Ветар ми мрси перје, а хладан ваздух шири ноздрве и пуни плућа. Желим да додирнем сунце и загрлим кишу. Поздрављам планине и купам се у снегу њихових врхова, плешем по стенама дубоко уроњена у руно планинске дивокозе.
Ја сам стена и ја сам усамљени цвет. Ја сам трн. Бодем земљу пода мном, разбијам је у прах и јурим ка језгру, ка срцу живота. Врелина. Тама. Тишина. Хук у даљини, грмљавина,заглушујући бол у ушима и експлозија. Земља ме силовито избацује из утробе. Земља ме рађа.
Ја сам кап лаве и искра у оку Велике птице. Огледам се у лицу океана, обојеног бојама живота морских бића и морских трава. Летим ка чудном облаку сивила мрежасте структуре, улећем у облак и вртим се, вртим се. Ја сам честица песка, након много столећа изнедрена. Вртим се у трансу и ритму пустињске олује. Падам на земљу и крећем се.
Ја сам змија. Дијамантска крљушт блешти ми на сунцу. Заводљиво вијугам и вијугам и течем и дајем живот. Ја сам река. Натапам се мирисима зачина и вреве Базара и утичем у море. Плутам широким пространством, смирена, задовољна, узвишена. Узвисујем се ка небу, Дúгом обојена капљица, ношена ветром. Небо плаче и просипа ме по шуми. Сливам се низ лишће које ме жудно лиже. Капљем и суновраћујем се у ледени вир. Он ме врти и врти.
Подижем поглед и видим плејаде зведа. Видим Колосеум. Видим Универзум којем тежим. Урањам дубоко у себе и мој дух лети ка њему, желећи да га додирне. Досежем врх Света.
Ја сам вечни путник кроз снове, а време снова нема почетак ни крај. Ја сам прошлост, садашњост и будућност. Нежно стављам главу под крило и сањам.
Ја сам птица. Ко си ти? Шта сањаш?
